Iako se majčinstvo često prikazuje kao trenutak bezuslovne sreće i instant povezanosti sa bebom, realnost je ponekad drugačija. Određeni broj majki suočava se sa osećajem distance, nesigurnosti ili izostanka emocija u prvim danima i nedeljama nakon porođaja, o čemu se i dalje nedovoljno govori u javnosti.
Na to mogu da utiču mnogi faktori – hormonske promene, umor i stres, ali i velika očekivanja okoline.
Upravo jedno takvo iskustvo podelila je anonimna mama na Reditu.
Prvi meseci sa bebom – sindrom uljeza
byu/I_Wanna_Be_Adored90 inroditeljstvo
– Prvi put sam mama planirane bebe – dečaka rođenog iznenadnim hitnim carskim rezom početkom 37. nedelje. Odvojen od mene, proveo je mesec dana na neonatologiji sa početnom kilažom od ispod 2 kg. Ja zadržana u bolnici zbog neprepoznate preeklampsije. Pokušavala da uspostavim laktaciju, neuspešno.
– Sada ima 2 meseca, napreduje… Ali stalno imam osećaj da se nekako nismo povezali, da je „nesrećan“, da nisam stekla sposobnost da razlikujem njegove plačeve, sumnjam u sebe i svoje sposobnosti kao majke. Volim da ga držim, njuškam, mazim… Imam sva sredstva, pomoć, podršku, razumevanje što od divnog muža što od naših porodica. Ali svaki dan se naročito u trenucima nervoze, umora i tuge prisetim sa čežnjom i žaljenjem svog nekadašnjeg života i slobodnog vremena pre bebe, najviše te slobode odlučivanja, spavanja, doterivanja… I dalje se osećam kao da čuvam nečije dete i da ne znam šta tačno radim. Čini mi se da bilo ko drugi može moju bebu da pročita i „ishendluje“ bolje od mene.
– Zaista se trudim, ali celokupno dosadašnje iskustvo života sa bebom, a naročito porođaja mi se trenutno čini preteškim i svakako izuzetno traumatičnim. Želela sam dvoje dece, ali bih nakon ovog iskustva ipak ostala na jednom.
Ponekad poželim da me nema ili da pobegnem i vratim se u svoj nekadašnji život. Sve u svemu osećam slojeve raznoraznih emocija, dominira osećaj krivice, griže savesti i sveopšte anksioznosti. 😔
